Zemljino jezgro se zaustavilo i možda će da promeni smer kretanja, ustanovili geolozi

Malo ko od nas razmišlja o kovitlajućem, užarenom jezgru naše planete, sve dok nas neki iznenadni pokret, zemljotres ili vulkanska erupcija, ne uzdrmaju. Geolozi, koji se bave dinamikom Zemljine utrobe, upravo su otkrili da se čvrsto gvozdeno unutrašnje jezgro – koje se obično okreće unutar rastopljenog spoljašnjeg omotača – gotovo zaustavilo.

Koliko god ova informacija može da zvuči uznemirujuće (kao da je prestalo da kuca srce naše planete) i pre nego što se upanici setimo naučnofantastičnog filma Jezgro (The Core) iz 2003. godine, ovo nije prvi put da je zabeležen takav slučaj. Nije čak i prvi u novijoj istoriji.

„Došli smo do iznenađujućih podataka koji ukazuju na to da je unutrašnje jezgro skoro prestalo sa rotacijom u poslednjoj deceniji i da možda sledi promena smera rotacije sudeći prema višedecenijskim oscilacijama zabeleženih početkom sedamdesetih“, naveli su geofizičari Ji Jang i Sjaodong Song sa Univerziteta u Pekingu, u svom nedavno objavljenom radu.

Brzina rotacije Zemljinog jezgra

Tek nekoliko decenija znamo kako unutrašnje jezgro Zemlje rotira u odnosu na omotač iznad njega, pošto su to 1996. godine potvrdili Song i njegov kolega, seizmolog Pol Ričards, sa Univerziteta Kolubmija. Pre njihovog rada, ideja da se unutrašnje jezgro Zemlje rotira odvojeno od ostatka planete bila je nepotvrđena teorija, nastala na nedokazanom modelu Zemljinog magnetnog polja.

Od tada, geolozi i geofizičari pokušavaju da otkriju – sa udaljenosti od 5.100 kilometara – koliko brzo ili sporo se okreće unutrašnje jezgro.

U početku se smatralo da unutrašnje jezgro pravi punu revoluciju svakih 400 godina, pokretano elektromagnetnim momentom i balansirano gravitacionim povlačenjem. Ali drugi naučnici su ubrzo izneli teoriju da se okreće mnogo sporije, i da mu je potrebno hiljadu godina ili više da napravi pun krug.

O brzini ove rotacije i da li ona varira i danas se raspravlja. Ipak, unutrašnje jezgro nastavlja svojim veselim putem, nesvesno burne debate na površini Zemlje.

Rotira se ili stoji?

U nameri da dodatno istraži ovaj problem Song se vratio istoj metodi koji su on i Ričards koristili kako bi zaključili da se unutrašnje jezgro okreće. Duo je 1996. godine pratio očitavanja seizmičkih talasa od ponovljenih zemljotresa nazvanih dubleti koji su prolazili kroz unutrašnje jezgro, od južnog Atlantika do Aljaske, između 1967. i 1995. godine.

Da se unutrašnje jezgro nije pomerilo, udarni talasi bi trebalo da pređu isti put. Ali Song i Ričards su pokazali da su seizmički talasi bili za delić sekunde brži od šezdesetih do devedesetih godina.

Sada, u novoj studiji sa Jangom, Song je ponovo pregledao te stare podatke, upoređujući ih sa novijim obrascima skoro identičnih seizmičkih talasa koji ukazuju da je unutrašnje jezgro toliku usporilo da gotovo ne mrda – a čak bi moglo i da promeni smer.

Otkrili su da su od oko 2009. godine putanje koje su ranije pokazivale značajne vremenske varijacije pokazale male promene dok su seizmički talasi prolazili kroz jezgro i izlazili na drugu stranu. Bilo koja vremenska razlika je nestala.

„Ovaj globalno konzistentan obrazac ukazuje da je rotacija unutrašnjeg jezgra nedavno pauzirana“, pišu Jang i Song.

Takođe se čini da je ovo nedavno zaustavljanje unutrašnjeg jezgra povezano sa preokretom rotacije, dodaju geofizičari, čvrsta gvozdena sfera klizi nazad u drugu stranu kao deo oscilacija koje se pojavljuju na nekih sedam decenija.

Na osnovu njihovih proračuna, mala neravnoteža u elektromagnetnim i gravitacionim silama bila bi dovoljna da uspori, a zatim preokrene rotaciju unutrašnjeg jezgra kao što je primećeno.

Ali to nije sve

Istraživači ističu da se ova sedmodecenijska promena poklapa sa drugim periodičnim promenama koje se mogu primetiti na površini Zemlje, u dužini dana i magnetnom polju, od kojih obe imaju periodičnost od šest do sedam decenija. Čini se da se višedecenijski obrasci u posmatranju klime, globalne srednje temperature i porasta nivoa mora, čudno poklapaju.

Prema Jangu i Songu, ove česte, sporo pomerajuće, jedva primetne oscilacije koja se okreću napred-nazad svakih 60 do 70 godina, čini se da ukazuju na „rezonantni sistem u različitim slojevima Zemlje” – kao da planeta prati neku melodiju .

Budući da se veruje da je unutrašnje jezgro Zemlje dinamički povezano sa spoljnim slojevima, vezano za spoljašnje jezgro elektromagnetnim talasima i vezano za plašt gravitacionim silama, studija bi takođe mogla da pomogne našem razumevanju kako procesi duboko u našoj planeti utiču na njenu površinu – tanka kora na kojoj živimo, sedi na vrhu uskovitlane unutrašnjosti.

„Ova zapažanja pružaju dokaze za dinamičke interakcije između slojeva Zemlje, od najdublje unutrašnjosti do površine“, zaključuju Jang i Song.