Doktor Kanibal

Klinički centar Dedinje. Čeka se u prizemlju u onom uskom dugačkom hodniku. Sedišta su sa obe strane a noge treba podvući pod stolicu da neko prođe sredinom. Stojan Marković je dva puta prozvan i tek se na treću prozivku odazvao. Prošlo je dva popodne. Uspravlja se pospani starkelja sa nogama savijenim u kolenima.

Ustao je još u pola tri u svome Mrsaču pa peške po hladnoći do Kraljeva. Tamo je na autobuskoj stanici malo dremnuo a onda vija za Beograd na kontrolu. Namešta odeću pred ordinacijom kao da ide na raport kod pukovnika. Sestra ga požuruje, jer kasne a pacijenata je mnogo. Doktor Ristić se na kratko udubio u njegove nalaze dok se ovaj nije skinuo do pojasa i snimio EKG-a.

A sinoć se kupao na rate prvo do pasa pa od pasa, kako se to već radi u kućama bez tekuće vode. Njegova Janja ga natera da opere i glavu, iako po njemu nije trebalo. Čudi se što doktor gleda u te papirine a ne u nega, kad je već zapucao iz te daljine. Ali to je beogradski doktor – oni znaju sve.

– “Dobro Stojane gde su ti nalazi krvi i mokraće, kao što se ovde traži?“
– “Pa doktorka iz Kraljeva mi nije rekla, samo mi je napisala uput.“

Doktor ga oslušnu, duboko diši, ne diši, iskašlji se, normalno diši. Pregleda mu još crveni ožiljak od vrata do stomaka nakon nedavne operacije baj pasa. Provukao papir od EKG-a kroz ruku kao telegrafista kad čita poruku sa vrpce. I sad bi Stojan najradije da ga doktor potapša po leđima i da mu kaže: Starino idi kući zdrav si ko dren. A ko zna koliko doktora bi tako i postupilo pogotovo kad je u stisci sa vremenom, a dođe mu tako neko iz vukojebine i to bez nalaza. Ali ovaj nije takav:

– “Slušaj Stojane, idi u sobu pet neka ti naprave komplet analize krvi i mokraće hitno, reci da sam im to ja rekao, onda u sobu 12 da ti naprave eho srca. Kad budeš gotov donesi sve ovde.“
– “Ali doktore meni autobus ide u šest sati, moram kući zbog Gurke.“
– “A ko ti je ta Gurka?“
– “Naša kravica, nikom ne daje da je pomuze samo meni,“
– “Ma bićeš ti još večeras kući, samo požuri.“

Stojan obavi sve što mu je doktor kazao i u pet ponovo dođe kod dr. Ristića. Bio je poslednji pacijent za danas. Cupka on nestrpljivo da krene kući, a doktor mu reče da ne brine da će ga on lično odvesti na autobusku stanicu. Ponovo se udubi u nalaze i počne odmahivati glavom.

– “E moj Stojane, moramo te odmah prikačiti na “holter“ da vidimo šta nam to govori tvoje ludo srce. Šta je danas…petak? Evo sad ti ga stavimo pa ti stoji do ponedeljka kad ponovo radimo. I ne smeš putovati jer rezultati neće biti dobri.“
– “Ali doktore moram ići, dole me čekaju i Gurka me čeka, a i nemam ja kod sebe para za hotel.

A zna doktor dobro kakve su to muke. I sam je potekao iz jednog takvog brđanskog zaseoka. Zna da je jedina krava kao član obitelji. Ujutro se prvo pogleda u štalu kako je ona, a čeljad će i samo kazati ako im nešto fali. A što se para tiče, to je zadnje šta od seljaka možeš iskopati. Ono malo što se zaradi od prodaje ode na ono što se mora kupiti: seme, struja, so, čizme, hemija, lekovi…

Stojan se poče tresti kao da sina šalje u rat. “Ma smiri se čalac, sve ćemo polako rešiti.“, umiruje ga doktor. Pozvao je glavnu sestru sa pripremnog i pitao je da li je slobodna ona soba za VIP-bolesnike. Slobodna je.

– “Eto, našli smo ti besplatan carski smještaj ovdje na trećem katu. Znam da bolnička hrana nije neka pa je najbolje da jedeš “Kod Rose”, ulicu niže. Evo ti deset hiljada pa ćeš mi vratiti sljedeći put. A što se tiče Gurke pa valjda će je netko nekako pomusti.“
– “Samo ti javi tvojima da dolaziš u ponedeljak.“

Stojan drhtavo vadi neku praistorijsku Nokiju koju je pozajmio od komšije Grade za ovu priliku. Pokušava ubosti one dugmiće debelim prstima kao da vrhom cigle pokušava naciljati orah. I sve ubada po 2-3 dugmeta istovremeno. Doktor otkuca broj da se ovaj više ne muči i dade mu mobilni na uho. Javi se komšija Grada i posle nekoliko razmena halo-halo, počnu se međusobno pitati ko je to tamo, a ko je to vamo, iako su obojica već iz prve prepoznali glasove.

Konačno se nađoše negde u etru, i obojica se iznenadili kao da su se naglo susreli negdje usred Čukotskog mora. Stojan nikako da prozbori zašto zove, a zapravo bi ga najradije pitao kako je Gurka. Vidio doktor da se stari blokirao pa je preuzeo telefon i Gradi lepo objasnio kad će Stojan nazad i da to javi njegovima.

A doktoru ja svaki petak uglavnom takav, strka od jutra do uveče. Pozvao je sestru da smesti Stojana i spustio se dole “Kod Rose“ da konačno nešto toplo pojede. Odspavao je jedva dva sata na trosedu u svom kabinetu i u devet noćnu smenu počeo vizitom. I tu se dosta zadržao. To su pacijenti koji sutra ili prekosutra idu na operaciju srca. Ponekom od njih će ovo biti zadnja noć. Uplašeni su i gledaju u doktore kao u svoje jedine spasioce.

Sa svakim treba popričati, umiriti ga koliko je moguće. A nije lako gledati čoveka u oči i obećati da će sve biti u redu, a sutra mu preseći grudnu kost i rastegama razdvojiti rez dok rebra krckaju, pa ogoliti njegovo drhtavo srce. Uzimajući to srce u ruke uvek mu je pred očima lik čoveka kome je sinoć dao obećanje.

Još kao dečak je od majke naučio mnogo o lekovitim biljkama i čemu koja služi. Životinje nekad i same osete šta treba uzeti, a čovek treba da nauči. Tako su se on i majka snalazili na padinama divljeg Lukova bez doktora i veterinara. Kasnije, u Beogradu je bilo i boljih studenata od njega, ali najbolji lekari su postali oni koji su znali lečiti i telo i dušu.

Obilazeći redom bolesničke sobe dr. Ristić stiže i do VIP-apartmana. Učini mu se da je prostorija prazna. Krevet nije dirnut a Stojan sedi u polumraku do prozora i gleda u noć. Brine o Gurki i ne može da zaspi. A onda se doktor doseti. Upita Stojana da li u selu ima da neko gaji lavandu? Pa Grada zimi hrani svoje koze suvom lavandom.

Pozvaše ponovo komšiju i doktor mu reče da kravi daju svežanj lavande i da se će se od toga životinja primiriti i dati da se pomuze. Sat kasnije je Grada javio da je Gurka pomužena i da ništa ne brinemo. Stojan se ozari od sreće i doktor ga natera da legne u krevet. Zaspao je odmah, prije nego što je i svetlo pogašeno.

U ponedeljak ujutro mu skinuše holter. Ristić pregleda rezultate i malo izmjeni spisak stojanovih lekova.

– “Eto tako čalac, slobodan si i još si ti dosta dobar. Napisao sam ti da dođeš na kontrolu u oktobru da ne dolaziš po zimi kao sada. I nemoj da mi opet dođeš bez nalaza.“
A vidi doktor da Stojanu opet nešto fali, kao da mu se ne izlazi iz ordinacije.
– “Pa šta je sad Stojane, jedva si čekao da odeš kući?“
– “Dva dana gledam ono veliko kupatilo što ga zovete džakuzi a zbog holtera se nisam smeo kupati. A u životu nikad nisam legao u kadu.“
– “Hahaha Stojane, evo vrati se gore i banjaj se do mile volje, dok ti ne krene autobus.“

I tako se Stojan nabanjao kao nikad u životu. Ispritiskao je one dugmiće na džakuziju kao da je u kokpitu aviona. Kad se vratio Gurka se iznenadila koliko mu je posvetlila koža, a Janja mu reče da je 20 godina mlađi. E to su ti beogradski doktori, oni sve znaju bolje od nas seljaka.

Dva meseca kasnije na adresu bolnice na Dedinju stiže poveći paket – piše za dr. Ristića. Doktor otvori paket a u njemu veliki pravougaoni komad slanine ravan kao ogledalo. A koža na poleđini slanine oslikana u nekim živim bojama i predstavlja prelepi planinski pejsaž.

U zasebnoj koverti Stojan se puno zahvaljuje, pozdravlja ga i vrača one pozajmljene novce. A tu se našao i list istrgnut iz sredine đačke sveske na kojoj je olovkom napisano: Dragi doktore, ovu slaninu je oslikala moja Janja neotrovnim bojama. Ako vam se slika sviđa, kad pojedete slaninu, ostruže se mast i obe strane treba premazati vrućim pčelinjim voskom ili bezbojnim imelinom za cipele.

To vam je poklon od moje kućne slikarice, jer ste me podmladili. Puno vam hvala na vašoj dobroti i vidimo se u oktobru. Pozdrav od Janje, Gurke i Stojana.

Dr. Ristić je hirurški precizno odvojio slaninu od kože i postupio po uputstvu. Kožu je uokvirio i okačio na zid ordinacije. Ma nema ko nije primetio tu veliku sliku veselih boja. A onda bi se doktor pohvalio:

– “To je koža od mog pacijenta sirotog Stojana, poslala mi njegova žena jer sam se potrudio oko njega. A jadnik se kupao kod nas sve dok mu koža nije skroz pobelela. Ma bilo je tu i dobre njegove slanine, ali sam je odvojio i pojeo.“

Tada su najboljeg doktora na Dedinju nazvali dr. Kanibal. Kako tek ostale doktore zovu? Kuda ide ovaj svet kad je skoro apsolutno sve postalo novac, profit ili interes?

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)