Sve mi preko glave – gledaju me kao bankomat kad dođem iz Njemačke na odmor

Uvek kad dođem na odmor osećam se veoma loše, razočarano, ne znam zašto ali osećam krivicu u sebi.

Kao da sam bankomat, svi nešto traže od mene, čekaju me ispruženih ruku, pogleda i zahteva. Kao da moj novac raste na drvetu.

O rođaka i prijatelja mi je muka, koje ranije nisam poznavao, članovi familije, kojima sam odjednom postao važan. Svi žele da me pozdrave, zagrle i opljačkaju, pa makar se “ogrebali” samo za nemačku čokoladu. I tako je bilo od mog prvog dolaska iz Nemačke.

Čekao nestrpljivo cele godine da se vratim kući, da vidim svoje najmilije, da se podsetim detinjstva i mladosti, i svaki put se dogodi isto. Glupa pitanja i suptilno ispružene ruke. Zaista se ponašaju kao da moj novac pada sa neba.

Svaki put mi se smuči kad dođem u Srbiju.

Sve je gore i gore. Bar puteve da su popravili. A i ljudi na granici, kad vide da dijaspora dolazi, spremni su na sve. I moj grad više ne liči na sebe. Svi se žale i nikome nije dobro. Dosta mi je takvih priča.

Kad se vratim, svi me znaju. Sećam se kad sam završio fakultet, otac je otišao da pita svog rođaka da li mogu da radim za njega u kompaniji koju poseduje. Jasno je rekao NE, još je mlad. Došlo je vreme da me taj ujak danas pita kako je u Nemačkoj, da li postoji šansa da povedem njegovu ćerku sa sobom!

Bilo je rođaka koji mi se nisu javljali na ulici, a sad mi svakodnevno pišu na Fejsbuku, pitaju kako sam i kakva je procedura da i oni dođu! Moja baka je govorila da od mene nikad čovek neće postati, zato što sam ponavljao razred u srednjoj školi, prenosi srbij24.

Moj otac je molio jednog svog druga za pozajmicu da odem na fakultet, ali nije dobio, plašio se čovek da nema odakle da mu vrati.

Prijatelji su me ismevali jer sam nosio patike sa pijace, a svi su oni bili mamini i tatini sinovi. Danas su sve to zaboravili. Čekaju da platim račun kad dođem ovde. Ima još mnogo takvih priča. I svaki moj dolazak ista priča i isto razočaranje.

(crnopile.com)