Emigranti plaču u automobilima

Bogati jecaju, sirotinja rida, a robijaši i emigranti plaču suvim suzama. Kada u očima emigranta nađete nešto što bi vam se učinilo kao mir i spokoj, znajte da se varate. Njihove su suze samo presušile ili su dobro sakrivene.

Autor: Predrag Rudović

Toliko senka, glasova, toliko očiju, toliko lica… I sva bi mogla da budu ljudska. I svi bi mogli da budu ljudi. Mogli bi ali neće. Preteško je biti čovek. Samo oni koji su nekada plakali sami znaće možda o čemu govorim.

I oni koji su se vraćali kućama u kojima ih ne čeka niko i pojurili ka frižiderima ne bi li otvarali male flašice raznorodnog piva od dvanaest unci. 

Samo oni koji su sami plakali….

Ako ima nekoga ko nije, neka ne mari za to. I neka im je prosto ili blagosloveno, jer takvi ljudi ili nemaju duše ili nemaju briga. Kažu, a mislim da postoji i knjiga ili film sličnog naslova – „I bogati plaču.”

Nije istina. Samo jecaju. Bogati jecaju, sirotinja rida, a robijaši i emigranti plaču suvim suzama. 

Kada se zagledate u oči robijaša koji se pomirio sa višedecenijskim utamničenjem ili u očima emigranta nađete nešto što bi vam se učinilo kao mir i spokoj, znajte da se varate. Njihove su suze samo presušile ili su dobro sakrivene. Ne smeju se videti. 

Robijaši, svoje istinske suze ostavljaju za retke trenutke samoće i kajanja po samicama, uglovima soba u kojima ih niko neće primetiti i delovima šetališta skrivenim od pogleda stražara i ostalih osuđenika. A i tada puštaju samo po neku suzu… Samo malo, da se ovlaži lice, dok ih pištaljka čuvara ili bat koraka ne vrati u realnost. 

Emigranti najčešće plaču u automobilima. 

Te nove mašine, skuplje i kvalitetnije od onih koje u otadžbinama voze vršnjaci i komšije i na kojima im se zavidi kada njihove slike okače na društvenim mrežama, idealne su za izlive emocija. Jer, na podužim putovanjima do i od posla, emigranti u svojim automobilima čuvaju narezane diskove sa pesmama iz otadžbine, a u njima imaju i ono malo slobodnog vremena rezervisanog samo za sebe. Tu su zaštićeni od supruga koje ne razumeju njihove jezike, rođaka koji ne razumeju njihovu nostalgiju, dece koja ponajmanje ponašanjem liče na njih. 

I tako sa tih diskova domaće muzike po nekada poteče pesma za koju prosto toga dana nisu bili spremni. Podseti ih nekako na neki deo duše koga su se odrekli, koji su ostavili, koji pokušavaju da zaborave. I suze krenu same od sebe… I liju  duž ulica i avenija, sve dok pritisak na dugme daljinskog upravljača ne otvori vrata od garaže iza kojih se odvija njihov sadašnji život i sve ono za šta su mislili da je dao njihovog sna…

Računi koje treba platiti, žene koje treba ukrotiti, deca koju treba voleti.

A onim, tek pristiglim izbeglicama iz besmisla, koji još uvek nisu stekli imetak dovoljan za kupovinu limenog statusnog simbola, za plakanje su najpogodniji plakari. Te pridošlice, po pravilu stanuju u sobama rođaka i prijatelja, „dok se ne snađu” i zato su plakari tih soba najpodesniji za razgledanje svote sveže zarađenih novčanica i prolivanje (i njima samima neshvatljivih) bezrazložnih suza. 

Gledaš tako sam u neko doba noći, mučen nesanicom svoju prvu ušteđevinu. Ne veruješ da je tih nekoliko hiljadarki zaista tvoj imetak. Prebrojavaš novčanice koje ćeš uskoro poslati nazad, da pomogneš svojima, ako im se uopšte može pomoći. Gledaš, brojiš, a onda se u magnovenju nekako ipak setiš gde si, gde si krenuo, osetiš da nema nazad, prebrojiš svežanj još jednom, i počneš da plačeš. 

Samo oni koju su se nekada sami napijali znaće o čemu govorim. 

Jer oni koji nisu, ili nemaju duše, ili nemaju boli, ili su sveci. I neka im je ili prosto ili blagosloveno. 

Sigurno je međutim da pre, posle, ili za vreme plakanja piće dođe kao najprirodnija dopuna, kao šlag na torti, kao vadičep za bujicu sećanja. Jer sve ono što se preko dana potiskuje, što se proglašava za tričavost sitnicu, nužnost, sve ono što se nekako danju opravdava, sve to uveče uz čašicu i flašicu izroni iz dubina uma u svom punom sjaju i veličini. I kao utvara šeta po zidovima. Sećanja na sve ono što je bivše progone poput utvara koje su progonile srednjovekovne velikaše u kulama ukletih zamkova. 

Piće je grešna forma samoispovesti. Jer, na ispovesti vernik svoje grehove ispoveda Bogu, a pijanac prilikom napijanja svoje grehove priznaje sebi. I za razliku od vernika koji je pred ikonom suočen sa nadom u oproštaj i najstrašnijih grehova, pijanac je pred čašicom suočen sa beznađem, samoćom i užasom. Verniku, se na ispovesti grehovi opraštaju, pijancu se u kafani grehovi umnožavaju. Ali pijanac veruje da je napijanje i forma samokažnjavanja i da mu se sa svakom narednom turom kazna umanjuje. I zato iznova i iznova naručuje još jednu. 

Samo oni koji su sve što su imali ili izgubili ili odbacili znaju da se čovek ipak može roditi dva puta. Njihovi se životi dele na „pre i posle”. I oni bolje od drugih znaju da suze ne pomažu ali se dešavaju, kao i da piće ubija, ali da se ništa tako dobro ne slaže kao suze, alkohol i samoća. 

Predrag Rudović

Izvor: politika.rs